Home sweet home

S obzirom da je Mia dobivala pa nešto malo gubila kroz dan nisam očekivala da ćemo tog jutra biti otpuštene. Kroz prethodna 24 sata dobila je 60 g, što je bilo ravno 2000 g (u prijevodu – možemo domaaaa). U sobu je ušao pedijatar, ispitivao me o obiteljskim bolestima, trudnoći i sl. (još nije rečeno da možemo doma) i nekako sam po tome zaključila da zaista idemo doma. Bilo mi je to u tom trenu toliko nestvarno pošto sam očekivala kako ćemo još bar 2-3 dana biti tamo. Potom je došla jutarnja vizita i tada smo dobile potvrdu da tata može krenuti po nas. Zovemo tatu – a njegova reakcija: “super, ali nemam auto, na kemijskom je”! Molim?! 🙂

Ipak, uspio se on nekako snaći. Pripremio sve što nam treba i došao po nas. Riječi pedijatrice “Bravo mama, sve ste ovdje odradili sami. Želite li da počekam supruga i kažem mu kakvu ženu ima?” jako su mi puno značile. Baš mi je onako dala leđa u vjetar i znala sam da ćemo mi to moći.

Sestre su obukle bebe u odjeću koju smo donijeli za njih, predale nam ih i tu počinje naša samostalna pustolovina s njima. Stavili smo ih u autosjedalice u kojima su izgledale toliko majušno i krhko. Uživala sam vozeći se kući. Bio je sunčan dan, sve puno ljudi na ulicama, nije više bilo tog bolničkog mirisa. Baš me zanimale kako će podnijeti vožnju u autu s obzirom da su imale tulum u trbuhu svaki puta kad sam se vozila. Pitanje je bilo negoduju li to one u trbuhu ili uživaju. Činilo se da uživaju jer su zaplakale kada bismo stali na semaforu i prestale kada bismo nastavili voziti.

Kročili smo u stan i bio je to tako dobar osjećaj. Imala sam osjećaj kao da me nije bilo sto godina. Baš sam poželjela mir vlastitog stana i da budemo samo nas četvero, bez dodatnog društva. Strašno mi je zanimljivo kako mi se apetit otvorio čim sam sjela za stol. Mislila sam da ću pojesti tada sve ono što sam propustila zadnjih dvanaest dana. Napokon sam se kao čovjek mogla otuširati i oprati kosu! Koji luksuz! U bolnici sam uvijek žurila s tuširanjem pošto iz kupaonice nisam mogla čuti plaču li bebe, a sad sam, znala da će ih imati tko podići ukoliko će plakati (ipak, provela sam u kupaonici tek petnaestak minuta jer sam imala strašnu potrebu neprestano biti uz njih). Tada su još samo spavale i sisale, tek ponekad zaplakale. Mogli smo se između svega toga malo opustiti i leći pred tv.

Tata ih cijeli dan nije ispuštao iz ruku. Navečer su došli na kratko pogledati ih djed i baka, no ja sam samo željela da bude čim manje ljudi oko nas.

Bila sam strahovito umorna tog dana i u 19:30 legla s bebama i H. u naš  krevet. Znala sam da se moramo i dalje buditi na max. svaka dva sata pošto moraju često jesti, no nekako sam se nadala da ćemo prespavati cijelu noć – uskoro smo se digli i nosili ih. Razbudile su se nekoliko puta usred noći (tako su se navikle u bolnici), no imala sam taj luksuz da ja ležim, a tata ih nosi dok nisu plakale. Prošla je tako i prva noć kod kuće – i to smo preživjeli!

 

WP_20171024_14_13_15_Rich.jpg

Advertisements